Glazba

P: Kada si prvi put uzela gitaru u ruke?
O: Sa 16. Moja tetka je imala gitaru ispod kreveta, još iz 60-tih. Tada sam već svirala violinu. Svirala sam je od pete gdoine, kao i klavir i još par stvari. Znači bila sam već muzičarka. Znala sam da čitam note, a tetka mi je dala gitaru i tako je počelo.

Sa 17 sam otišla na Berklee College of Music, imala sam stipendiju za trubu. I dalje sam svirala gitaru i počela da pišem pesme za nju. Znala sam da to želim da radim...tu sam i ispekla zanat, svirajući po studentskim domovima i pišući muziku.

 

 

P: Pomenula si da umeš da sviraš nekoliko instrumenata, da li si ih nekad svirala na bini?
O: Trubu sam nosila na turneju. Imam ploču pod nazivom The Other Side i tu sviram sve instrumente. Upravo radim na nečemu što će izaći na jesen i tu će se čuti dosta instrumenata, eto baš sam kupila mali ukulele.

Mislim da će biti super kada se čuju svi ostali instrumenti, ali to neće biti isto kao i kod druge strane. ovo me prilično uzbuđuje.

P: Mnogi ljudi te definišu kao folk pevačicu, da li se slažeš?
O: Meni se čini da sam pre rokenrol autorka. Folk muzika je specifična grana i mislim da me u nju svrstavaju zbog priča koje su ispričane kroz moje pesme.

Folk muzika me podseća na pesme koju svi zajedno pevaju, ali ja ne pevam pesme političke konotacije o velikoj borbi ljudi a sela. Ja govorim o ličnoj borbi, a to sada liči na savremenu folk muziku.

P: Kao Dar Williams?
O: Da, ali sa mnogo više rok primesa

P: Dakle ako bi Amy i Dar imali bebu...?
O: Možda ako bismo Amy i ja imale bebu onda bi to bio Dar. Dar i ja krećemo na turneju preko cele zapadne obale.

P: Mnoge tvoje pesme govore o onome što se dešava u tvom životu, a što je dobro i loše. Kada je loše, šta ti izvlači sa dna?
O: Obično sedim u svojoj tugi. Kada sam u depresiji...pokušavam d ase setim da mi život takav kakav jeste, jer sam ga ja načinila takvim. Okean mi mnogo pomaže. Koliko god da znam da bi mi šetnja po plaži pomogna, ponekad moram da se nateram da ustanem i uradim to. Kada radim okružena sam mnoštvom ljudi, a kada sam sama samo želim da se opustim.

P: Kada si počinjala bilo je mnogo teže za ženu u muzičkoj industriji. Kako stvari sada stoje?
O: Sigurna sam da je postojao, ali ja nisam bila svesna seksizma. Ja sam bila prosto oduševljena što sam svirala i nisam morala da imam još jedan posao. Bila sam vrlo mlada kada sam potpisala prvi ugovor, 19 ili 20, a u tim godinama se toliko toga dešava. Bila sam okupirana muzikom i nisam ni tazmišljala o načinu na koji me tretiraju i da li mi neko krši lične granice. Bar je to tako bilo kod mene.

Sada sam nezavisna, ali ni to ne utiče na mene. Nervira me kada čujem da muškarci kažu stvari poput "oh, još jedna devojka sa gitarom". A to što slušamo muškarce sa gitarama od pamtiveka. Čim vide devojku sa gitarom odmah pomisle na Ani Difranko ili Indigo girls. A one su super, znam ih lično i znam da one to ne žele. To je poslednje što bi htele.....da takva stvar načini granicu. Bila sam na turneji sa Ani, ona je fenomenalna devojka, divna i predusretljiva devojka, ali mi nismo iste.

P: Jedina sličnost koju ja vidim je strast sa kojom svirate.
O: Možda je to, to. Možda je za muškarce to zastrašujuće. Mislim da je Barbara Streisand rekla da kada je muškarac strastven i agreisvan onda je on dobar biznismen, a takva ista žena je kučka. primer vam je Rozi O'Donel. Imala je uspešan program, a to su uništili seksizam i homofobija.

P: Kada si se autovala?
O: Porodici sa 16, muzičkoj industriji sa 24,25.

P: Da li je bilo posledica?
O: Potpisala sam za Atlantic records i oni su hteli da se autujem još na prvoj ploči. Taman kada se autovala k.d.lang ali ne i Melissa Etheridge. To je bilo nešto što je postalo a) prihvatljivo i b) što bi propratila štampa. Ja sam se plašila, jer niam bila komotna sa sopstvenom orijentacijom ili kako god to da nazovemo. Još uvek sam izlazila i sa muškarcima. Nisam želela etiketu. Ni sada ih ne volim. Tada to nisam uradila.

U vreme drugog albuma upravo su otvorili gay marektinški sektor kod Petera Galvina. Odlučila sam da se autujem. Odmah su me nazvali druga Melisa i od tada ne mogu toga da se otresem. Prihvatila sam to kao kompliment, ali umesto da mi to otvori vrata ka queer publici sa sopstvenim zvuko i identitetom...posebno u to vreme kada su njeni fanovi bili tako intenzivni...desilo se suprotno. Mnoge žene nisu htele da dođu da me slušaju i odlučile su da me ne vole. Bilo je čudno. I dalje je, ponekad. Kao da sam ja samu sebe nazvala druga Melisa.

P: Koji su najbolji gradovi za sviranje?
O: Čikago, San Francisko, NY. zapravo, Čikago mi je oslonac tokom karijere. Ohajo, Klivlend, Sinsinati, sve su to mesta gde sam dobro prolazila. Danas redovno rasprodajem gostovanja na Tampi, u atlanti i Vašingtonu.

Sebe radi, danas se držim velikih gradova.Ne idem u male gradove jer ne mogu da izdržim po 200 nastupa u toku godine. Nisam bila kući po 4 meseca u kontinuitetu. To sam radila 6 godina (2000-2006) i umalo me nije ubilo. Ne mogu ni fizički ni duhovno da izdržim takav ritam. Sada se držim velikih gradova i ne duže od tri nedelje od jednom. Ali sada ni nema potreba za dužim odsustvovanjem, jer putujem svuda avionom. Pre sam svuda vozila, jedne godine preko 92.000 milja.

P: Šta planiraš sledeće?
O: Izdajem novi album na jesen, idem na turneju sa Dar, a u planu su mi još neki muzički festivali..., a onda kreće promocija novog albuma.

P: Imaš li ime za novi album?
O: Ne. Još uvek radim na tome. Upravo sam uradila fotografije sa sjajnom lezbekom iz NY Ericom Beckman. Radila je i sa Uh Huh Her. Upoznala sam je na paradi ponosa u Bruklinu, u baru.

 

 {youtubejw width="500" height="400"}OsG-eN96fVc{/youtubejw}