- Jučer smo bili kod Markovih starih. Ni'ko na svetu me nemre tak' nasekirat' k'o njegova stara. Nisam dovoljno dobra za njenog sina i šlus. On mi lepo veli, naj se sekirat. Al' kak' ne? Kak' da se ne sekiram? Onda smo išli u nabavku. Frižider mi prazan, skroz. Kupili smo na Dolcu jeftinog mljevenog mesa.
U onoj mesari odmah desno. Morali smo malom kupit' nove tenisice. K'o da ih jede. Svaka dva meseca 'oće nove. A, je. Raspadnu mu se. Jebal' ga njegov nogomet i lopta. – Pričala je Vera već na ulasku u kantinu. Na pauzu su uvijek slali nju, Ivonu, Doroteju i mene. Kantina u firmi odavno ne radi ali su nam zato kupili rešo pa si skuhamo kavu. Tek tu i tamo padne kakav sendvič. Uglavnom su samo kave i sokovi u igri. Tu i tamo čaj.
- A mi smo opet jučer išli u kazalište. U Vidru. Zoran je lud za kazalištem a meni je drago kamo god da izađemo. – Ivona zapali cigaretu, povuče dim, pa ga sekundu, dvije zadrži u plućima – Prošli smo tjedan bili u Kineskom restoranu, jeste vi već bile? Meni je prvi put. Jela sam juhu sa staklenim rezancima, ili se tako nekako zovu.
- Kakvi rezanci? Od stakla? Glupost! Daj ti meni ćevapa i luka i da vidiš! – pridruži se Doroteja razgovoru – Tak ti i moj Krešo ide po tim nekim stranjskim restoranima. Vodio je curu neki dan u Meksički. Skupo je to! Ali neka. Jednom su mladi. Nek' si izađe, nek' počasti curu, bar nije na cesti.
- Je. Na Krešu si dobro pazi. Danas ti je sve puno droge i alkohola. Ja se bojim kak' da svoju Maju, kad malo odraste pustim 'opće van. Dobro, ona je još mala, al' sve bu gore bilo. Ne nadam se da bu ikad bilo sigurno za njih. Pričala nam rezrednica kak' moramo decu dobro upozorit na one dilere ispred škole.
- Pa koliko Maja ima godina? – uključila sam se u razgovor.
- Ima osam. Al' nikad je nije rano upozoravat'. Da imaš decu znala bi. I kaj ti 'opće čekaš, Kristina? Princa na belom konju? Kol'ko ti je? Četrdeset?
- Trideset osam.- odgovorim
- Trideset osam. Već ti je možda i kasno za decu, al' bi se bar trebala udat. Kaj si ti zamišljaš, da je život samo uživanje? Samo provodi? Meni se sve vidi da se tebi ne da radit' po doma.
- Daj ju pusti, Vera. Šta ti misliš da Kristina samo izlazi i ništa ne radi? Bila sam kod nje doma i da znaš cijeli stan joj je cakum-pakum. Ni zrnca prašine, ni neopeglanog veša. Vrijedna je ona. Doma kao i tu. – odgovori joj Ivona a onda se okrene prema meni – A, u neku ruku je Vera u pravu. Trebala bi si naći nekoga. Šta ćeš sama? Mladost prolazi, a ti nemaš ni s kim sjesti kavu popiti ni posvađati se. Trebala bi se i ti skrasiti. Šta ne, Doroteja, reci joj i ti.
- Trebala bi. Već sam ja vidjela kako ju Nikola iz računovodstva gleda. A šta mu fali? Stari je dečko, ima dobru plaću, veliki stan u Novom Zagrebu, novi auto. Je da je malo proćelav al' kaj? Navodno su ti proćelavi dobri jebači. – nadoveže se Dora pa prasne u smijeh. Prasnem i ja. Lakše se smijati nego odbijati njihove planove da me udaju.
- Ništa. Idem odmah do Nikole da ga isprobam. – odgovorim joj pa se uputim prema garederobi. Iza sebe čujem prigušeniji Ivonin glas.
- Možda ne bi trebale baš na takav način sa njom pričati. Možda si ne može naći nikoga. U njenim godinama to više nije lako. Jadna Kristina. Uvijek sama.
Duboko udahnem. Ne znam da li mi je gore kada me poučavaju kako trebam živjeti ili kada me žale. Možda jednom skupim hrabrosti i kažem im da već osam godina živim sa Vesnom, da sam lezbijka i da sam, sudeći po njihovim pričama, sretnija nego sve one zajedno. Možda ću idući puta kada budu pričale o „pederima i lezbačama“ kao otrovu društva reći da sam i ja kapljica otrova. Možda ću jednom biti spremna riskirati otkaz i ustati za svoja prava.
Znam da neću. Ali, voljela bih, kada bih mogla.
- A mi smo opet jučer išli u kazalište. U Vidru. Zoran je lud za kazalištem a meni je drago kamo god da izađemo. – Ivona zapali cigaretu, povuče dim, pa ga sekundu, dvije zadrži u plućima – Prošli smo tjedan bili u Kineskom restoranu, jeste vi već bile? Meni je prvi put. Jela sam juhu sa staklenim rezancima, ili se tako nekako zovu.
- Kakvi rezanci? Od stakla? Glupost! Daj ti meni ćevapa i luka i da vidiš! – pridruži se Doroteja razgovoru – Tak ti i moj Krešo ide po tim nekim stranjskim restoranima. Vodio je curu neki dan u Meksički. Skupo je to! Ali neka. Jednom su mladi. Nek' si izađe, nek' počasti curu, bar nije na cesti.
- Je. Na Krešu si dobro pazi. Danas ti je sve puno droge i alkohola. Ja se bojim kak' da svoju Maju, kad malo odraste pustim 'opće van. Dobro, ona je još mala, al' sve bu gore bilo. Ne nadam se da bu ikad bilo sigurno za njih. Pričala nam rezrednica kak' moramo decu dobro upozorit na one dilere ispred škole.
- Pa koliko Maja ima godina? – uključila sam se u razgovor.
- Ima osam. Al' nikad je nije rano upozoravat'. Da imaš decu znala bi. I kaj ti 'opće čekaš, Kristina? Princa na belom konju? Kol'ko ti je? Četrdeset?
- Trideset osam.- odgovorim
- Trideset osam. Već ti je možda i kasno za decu, al' bi se bar trebala udat. Kaj si ti zamišljaš, da je život samo uživanje? Samo provodi? Meni se sve vidi da se tebi ne da radit' po doma.
- Daj ju pusti, Vera. Šta ti misliš da Kristina samo izlazi i ništa ne radi? Bila sam kod nje doma i da znaš cijeli stan joj je cakum-pakum. Ni zrnca prašine, ni neopeglanog veša. Vrijedna je ona. Doma kao i tu. – odgovori joj Ivona a onda se okrene prema meni – A, u neku ruku je Vera u pravu. Trebala bi si naći nekoga. Šta ćeš sama? Mladost prolazi, a ti nemaš ni s kim sjesti kavu popiti ni posvađati se. Trebala bi se i ti skrasiti. Šta ne, Doroteja, reci joj i ti.
- Trebala bi. Već sam ja vidjela kako ju Nikola iz računovodstva gleda. A šta mu fali? Stari je dečko, ima dobru plaću, veliki stan u Novom Zagrebu, novi auto. Je da je malo proćelav al' kaj? Navodno su ti proćelavi dobri jebači. – nadoveže se Dora pa prasne u smijeh. Prasnem i ja. Lakše se smijati nego odbijati njihove planove da me udaju.
- Ništa. Idem odmah do Nikole da ga isprobam. – odgovorim joj pa se uputim prema garederobi. Iza sebe čujem prigušeniji Ivonin glas.
- Možda ne bi trebale baš na takav način sa njom pričati. Možda si ne može naći nikoga. U njenim godinama to više nije lako. Jadna Kristina. Uvijek sama.
Duboko udahnem. Ne znam da li mi je gore kada me poučavaju kako trebam živjeti ili kada me žale. Možda jednom skupim hrabrosti i kažem im da već osam godina živim sa Vesnom, da sam lezbijka i da sam, sudeći po njihovim pričama, sretnija nego sve one zajedno. Možda ću idući puta kada budu pričale o „pederima i lezbačama“ kao otrovu društva reći da sam i ja kapljica otrova. Možda ću jednom biti spremna riskirati otkaz i ustati za svoja prava.
Znam da neću. Ali, voljela bih, kada bih mogla.
